Ovo je tekst mog dragog prijatelja, inače rukometnog trenera, koji živi i radi u Barseloni. Tekst je potpisao pod pseudonimom enigma. 23. maja 2006. Godine Spanjolska policija hapsi doktora Eufemiana Fuentesa i otkriva najvecu mrezu dopinga do danasnjeg dana.

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. Možda je reč – bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice.

Fitnes industrija ne miruje. Namećući potrebu za teškim fizičkim radom koji se, često, eufemistički naziva treningom, ide sve dalje i dalje u proizvodnji različitih pomagala koji proizvode efekat povećanog opterećenja, što je za većinu laika siguran znak da su na...

Možda ja nisam prava osoba koja bi trebalo da diskutuje na ovu temu iako imam preko 30 godina iskustva i prošao sam sve akademske nivoe, neke i dva puta. Možda sam samo frustriran što sam u manjini kada je reč o nečem veoma značajnom. Zdravlju, na primer, ili pristupu nečemu što itekako može da utiče na zdravlje-i pozitivno i negativno- Vežbanju.

Pogleda uprtog  negde između koša i odbrambenog igrača koji ga čeka u odbrambenom stavu, rašinerih ruku, dok u reketu sevaju laktovi u borbi za prostor, naizgled ležerno tapše loptom negde u visini desnog kuka. Najednom, zamahuje čitavim telom kao da će loptu baciti negde desno, preko tribina, dok mu pogled fiksira neku tačku negde dole, u visini nečijih patika, iskoračije levom nogom i celo telo okreće u pravcu bacanja, slika se zamrzava, svi zastaju i gledaju imaginarnu putanju lopte – negde desno, možda van terena. U tom zamrznutom trenutku sledi sasvim neočekivan pas o zemlju, negde levo, kroz sredinu reketa i šumu nogu. Lopta udara u pod i zamrznuti kadar kreće, ovaj put ubrzano. Niotkud, utrčava igrač, po levom boku, lopta mu sama ulazi u ruke, skače i …. i veša se o obruč uz ovacije čitave hale.

Tokom života učimo različite oblike kretanja. Puzimo, ustajemo, padamo, trčimo, skačemo… Ta kretanja, iako sve vreme kontrolisana CNSom, vremenom postanu navika i izvode se praktično nesvesno. Učimo ih oponašanjem, gledamo druge kako nešto rade i to ponavljamo s tim da naše telo to ne radi na identičan način kao uzor koji posmatramo, već se prilagođava sopstvenoj anatomskoj strukturi, ali i emocionalnom stanju. Naviknuti obrazci kretanja postaju tako deo našeg svakodnevnog života, bez obzira jesu li optimalni ili ne, a često nisu.